Jedna od glavnih razbibriga na svetu je sport. Ne samo njegovo aktivno upražnjavanje, već i praćenje, što televizijski, što uživo.

Sport je od vajkada bio ispraćen i veoma voljen od strane naroda. Danas fudbaleri, a nekada rimski gladijatori, koji su bili omiljeni i obožavani. Mala Digresija. Zanimljivo je to da u narodu vlada mit kako su gladijatorske borbe veoma često okončavane smrtnim ishodom. To je veoma daleko od istine.

“Održavanje” jednog gladijatora bilo je preskupo da bi ih ubijali posle svake borbe; to su bili vrhunski sportisti svoga vremena, koji su bili odgovarajuće hranjeni i trenirani kako bi zadržali atraktivan izgled i formu za iscrpljujuće nastupe u areni, samim tim privukli veliku pažnju naroda, čitaj: prodavali ulaznice i punili džepove vrhovnika.

Nakon jednog malog istorijskog osvrta, na kojem mi nećete zameriti, dolazimo do naše teme, a to je praćenje sporta među slepim osobama. Sport ništa manje nije omiljen među osobama oštećenog vida, što naravno još jednom pokazuje da smo socijalno jednaki u društvu. To naravno ne znači da svaka slepa osoba prati sport, kao što ni svaka „videća“ osoba ne prati sport, ali nećete pogrešiti ako vašeg slepog poznanika pitate da li je gledao derbi prošlog vikenda. I da, baš tim rečima nećete pogrešiti. Mi apsolutno koristimo terminologiju svakodnevnog govora: gledali smo utakmicu, nismo je slušali. Koliko god to zvučalo čudno, degutantno je prilagođavati svakodnevni govor samo jer ne vidimo. Naravno da smo tehnički slušali utakmicu, ali stvarno nema potrebe da se izvinjavate jer ste upotrebili glagol gledati. Ako bismo tako posmatrali stvari, onda bih ja vas mogao da pitam: „Da li si gledao i slušao prenos utakmice?“, što bi tehnički bilo ispravno jer još uvek velika većina prati utakmicu sa uključenim tonom, ali priznaćete, zvuči neobično; jednostavno nema potrebe za komplikovanjem.

Kako slepa osoba prati sportske događaje?

Prvi deo odgovora je, rekao bih, veoma prost. Dok će drugi deo verovatno da vam bude prilično zanimljiv, međutim njega neću moći do kraja da obradim jer nisam imao prilike da te metode isprobam, ali prvom prilikom ću napisati poseban članak o tehnologiji koja, za sada, nije dostupna, po mojim saznanjima, u Evropi. Napominjem da ću se fokusirati na sportove koje ja aktivno pratim i čija pravila poznajem, a to su fudbal i košarka.

Sigurno ste primetili ljude iza kamera sa mikrofonom. Iako neki ljudi preferišu da pritisnu “mute” na svom daljinskom upravljaču, velika većina ne može da zamisli gledanje utakmice bez komentatora, koji je šlag i trešnjica na torti svakog prenosa, odnosno za slepe i slabovide ljude, kora i kremasti fil te torte.

Već možete da pretpostavite da su komentatori glavni izvor informacija za nas tokom prenosa; tu nema nekakve duboke filozofije. Uz pomoć komentatora saznajemo šta se dešava na terenu, u čemu nam pripomažu reakcije tribina. Ako se, na primer, čuje glasno komešanje na fudbalskoj utakmici, onda znamo da je tim blizu gola, odnosno u povoljnoj situaciji da postigne pogodak. U takvim situacijama komentator često podigne glas. Ta kombinacija izaziva osećaj uzbuđenja u nama dok slušamo kako se akcija dalje odvija i nadamo se najboljem ishodu za naš tim. Skoro pa potpuno isto kao osoba koja vidi, s razlikom što mi ne vidimo jasan položaj svih igrača na terenu; imamo informacije samo o glavnom dešavanju. Recimo, imamo informaciju da je Mbappé u šansi, ali ne znamo koji igrači i koliko njih čeka na odbitak, ukoliko on ne uspe da postigne pogodak.

Moramo biti pošteni, svakom po zasluzi, i reći da postoje oni bolji, kao i oni lošiji komentatori, što se uvek ne mora složiti sa preferencama nekoga ko vidi, iz razloga što neki ljudi smatraju da je previše suvišnih informacija koje komentator daje; pritom ne mislim na statističke podatke. Za nas je uvek bolje kada komentator priča brže i fokusira se na samo dešavanje na terenu, jer tako možemo da steknemo bolji utisak o igri i taktici.

Pre nekoliko godina sam na Tviteru pisao Slobodanu Šarencu kako bi bilo lepo da češće govori da li je izvođač slobodnih bacanja pogodio ili promašio; za one koji manje prate sport, radi se o košarci.

Pohvala za Šarenca koji mi je na moju primedbu odgovorio da mu je skrenuta pažnja od strane Saveza slepih Srbije i da se trudi, ali da su se takođe ljudi žalili kako nema potrebe da govori ono što svi vide, i da im to stvara nervozu. Iskoristio bih priliku da još jednom senzibilišem ljude koji nemaju problema sa vidom: ne, ne vide svi. Razumem da ljude svakakve sitnice iritiraju kada njihov tim gubi, kao i mene, samo neka pokušaju da se suzdrže od javnog kritikovanja čoveka koji se nalazi u jako nezgodnoj situaciji i pokušava da bude od pomoći.

U košarci, za razliku od fudbala, imamo više stvari na koje možemo da obratimo pažnju, jer u košarci postoji više auditivnih informacija tokom utakmice. Recimo, nekada se pri pogotku čuje zvuk mrežice, što znači da je lopta prošla kroz obruč. Takođe se čuje tabla ili odbijanje od obruč.

Kada govorimo o praćenju utakmica uživo, na stadionu ili u hali, stvari nisu mnogo drugačije. Neki klubovi nude mogućnost pozajmljivanja slušalica na samom stadionu, kako bi navijač mogao da čuje komentatora u realnom vremenu dok uživo prati utakmicu. Neki navijači nemaju potrebe za tim, jer će se fokusirati na sam ambijent ili će se jednostavno osloniti na komentare pratioca, odnosno osobe sa kojom su došli na stadion.

Ja lično, na utakmicama Crvene Zvezde nemam preveliku potrebu da znam detaljno šta se dešava na terenu; dovoljno mi je da pratim reakciju publike, s obzirom da sam najčešće u sektoru sa najvatrenijim pristalicama. Na stadion idem da pevam i tapšem, a ako ću da pratim utakmicu, onda ću radije sedeti kući.

Nova tehnologija praćenja sporta

Sada dolazimo do, verujem za mnoge, najzanimljivijeg dela teksta.

U poslednjim godinama, razvoj tehnologije usmeren ka pristupačnosti doneo je revolucionarna rešenja za slepe i slabovide ljubitelje sporta. Jedno od najzanimljivijih i najinovativnijih dostignuća u tom području jeste sistem taktilnog praćenja utakmica, poznat kroz projekat OneCourt. Ovaj uređaj je istaknut u NBA, gde ga koristi klub Portland Trail Blazers, prvi profesionalni tim koji je omogućio slepim gledaocima da uživo prate utakmice dodirom. Kasnije su mu se priključili Phoenix Sunsi i Sacramento Kingsi.

Savremeni sistem taktilnog praćenja košarke, koji se koristi u NBA, izgleda kao mala ploča veličine tableta, otprilike tridesetak centimetara u širinu. Površina je reljefna i predstavlja ceo teren sa jasno izdignutim linijama — trojka, centar, reket i obeleženi koševi. Napravljena je od glatkog, ali čvrstog materijala.

Uređaj je povezan sa sistemom u areni, koji u realnom vremenu prati kretanje lopte i igrača putem senzora i podataka iz TV prenosa. Pokreti se zatim pretvaraju u vibracije različitog intenziteta i pravca. Kada se lopta kreće po terenu, korisnik oseća blago pomeranje ili pulsiranje pod prstima u smeru njenog kretanja. Kada se lopta šutira ka košu, vibracija postaje jača, a kod uspešnog pogotka kratko zatreperi celom površinom.

Uređaj istovremeno pruža i zvučne informacije preko slušalica — opis akcije, rezultat, faulove i slično. Kombinacijom sluha i dodira, osoba koja ne vidi može da prati tok utakmice gotovo istovremeno kao i publika oko nje.

Najveća prednost sistema je potpuna automatizacija: sve se dešava u realnom vremenu, bez potrebe za asistentom. Vibracije i ritam pokreta prenose brzinu, intenzitet i tok igre, tako da slepa osoba ne samo da prati dešavanja, već i oseća dinamiku i energiju utakmice.

Za razliku od komentatora koji nema realnih mogućnosti da u toku igre opiše položaj i kretanje svih igrača istovremeno, one court tehnologija nam dozvoljava da potpuno ispratimo složene akcije, samim tim i da kasnije pišemo ravnopravne trenerske komentare na društvenim mrežama posle utakmice. Stranu na šalu, ukoliko ovo radi baš ono što tvrde da radi, to čini da naše reakcije ne zavise isključivo od komentatora, daje nam uvid u utakmicu takoreći kroz naše oči, a ne tuđe. Ja lično nisam imao priliku da ovu tehnologiju isprobam, kao što sam već napomenuo. S obzirom da ću posetiti Sjedinjene Države krajem Decembra, u planu mi je da prisustvujem utakmici između Charlotte Hornetsa i Cavaliersa. Nažalost Spectrum Centar, dom Hornetsa zvanično nije deo ovog projekta u trenutku mog piskaranja, ipak sam stupio u kontakt sa njima i pitao da li postoji mogućnost da se jedan takav uređaj poruči za tu utakmicu. Ukoliko odgovor bude pozitivan, možete očekivati jedan poseban post o tom iskustvu.

Sličan princip razvio se i za fudbal, gde taktilna tehnologija dobija oblik ploče koja prikazuje teren u manjem formatu, s jasnim reljefnim linijama koje označavaju golove, sredinu i ivice igrališta. A sama ploča veličinom podseća na manji laptop ili tablet.

Iako se za sada ovakav sistem najviše koristi u pilot-projektima i testiranjima, prvenstveno u Francuskoj i Sjedinjenim Državama, njegova primena u fudbalu pokazuje ogroman potencijal.

Važnost sporta u mom životu

Ovde ću govoriti samo u svoje ime, jer sport za svakog individualno predstavlja drugačiji doživljaj. Kada sam počeo da ga aktivno pratim, to je bilo iz čiste ljubavi prema Crvenoj Zvezdi, koja se prenosi generacijski. Gledajući Zvezdine utakmice, razvilo mi se opšte interesovanje prema sportu, pa sam logičkim sledom okolnosti počeo da pratim više klubova i liga. Potpuno nesvesno, to mi je otvorilo vrata ka zajednici u kojoj sam stekao mnogo prijatelja.

Za osobe sa invaliditetom to može naročito biti korisno, jer je sport nešto što nam omogućava da se instantno povežemo sa ljudima; pritom je široka tema koja kod ljubitelja sporta budi emocije. Neverovatno je na koliko empatije naiđem svaki put kada kročim među fudbalske navijače. Potpuno neočekivano za mnoge, jer vlada stereotip o agresivnim, pijanim huliganima, golim do pojasa, sa bakljom i nekim drugim predmetom sumnjivog porekla u ruci. Svakako da ta slika postoji i da stereotip sigurno nije nastao ni iz čega, ali daleko je od toga da oslikava pravu realnost i većinu na tribini. Do sada mi se nikada nije desilo da stojim u redu, da ljudi nisu napravili mesta da prođem, a ne daj Bože na bilo koji način pokazali neki vid grubosti.

Za svaku slepu osobu, prisustvovanje sportskim manifestacijama je sigurno sjajan način za proširenje socijalnog kruga. Sport za mene predstavlja svakodnevnicu, deo karaktera i jedan od načina da iskažem podjednaku pripadnost društvu. Hteo sam da kažem koliko sport ima velikog uticaja na moje mentalno stanje, ali sam se setio da to ponekad ume da bude i negativno, posebno kada ste ostrašćeni navijač. Tako da one floskule o sportu kao leku za telo i duh važe samo ako ravnodušno možete da gledate kako vaša reprezentacija vodi 39 minuta u polufinalu Olimpijskih igara protiv Amerikanaca, a onda u poslednjem minutu… znate šta, ovde ćemo završiti priču.

U ovom članku smo se više bavili samim praćenjem, a neki sledeći put ću rado obraditi aktivno upražnjavanje sporta kao slepa osoba, kao i razne sportove koji nam stoje na raspolaganju.