Postoje stvari koje su javna tajna, svima su poznate, svi proživljavaju iste stvari, dele sličan osećaj, a pritom, iz stida, straha ili nekog trećeg, četvrtog razloga, odbijaju da pričaju o tome. U ovom članku ću pokušati da dotaknem neke osetljive teme i na neki način prodrem u ljudsku psihu, uz svrhu da razbijem predrasude i pokrenem ljude da lakše dele svoja osećanja i probleme.

Šta zapravo znači jednakost?

Moje lično mišljenje je da se pogrešna bitka vodi na globalnom nivou za jednakost, u ovom slučaju slepih osoba. Jednakost je na mnogo načina subjektivna, a opet na mnogo načina objektivna. Slušajući mnoge mudre ljude, jednom sam čuo nešto što mi je privuklo pažnju, a to je da smo svi jednaki samo tih prvih par sekundi života kada izađemo iz majčine utrobe. Nakon toga, neki od nas idu u skupocene peškire i mekana bebeća odelca, dok drugi budu umotani u jednostavan vuneni ili pamučni pokrivač.

Od tog trenutka naši životi počinju da budu drugačiji, naše navike i društvene privilegije. Sve to može da se prenese na jednu širu sliku. Beba kao beba jeste jednaka sa ovom drugom, ali postoje stvari na koje nemaju uticaj ni jedna ni druga, a koje ih razdvajaju. Roditelji siromašnijeg deteta nemaju velikog izbora u šta će oblačiti svoju bebu, koriste ono što im je na raspolaganju, dok, sa druge strane, ekonomski stabilniji roditelji mogu da odrede da li će svom detetu kupovati brendiranu odeću ili žele da ga skromnije oblače. Čak i kada bi dobrostojeći roditelji odlučili da svoje dete oblače skromnije, to siromašnije roditelje ne bi učinilo jednakima, iz prostog razloga što oni nemaju mogućnost izbora.

Paralela

Prenesimo to sada na život jedne slepe osobe. Uzeću moj lični primer.

Živim u Švajcarskoj, u gradu Bazelu, koji više ne nudi besplatan javni prevoz za osobe sa oštećenjem vida. Pored toga što je to sramota, to čak nije ni glavna poenta. Ja na besplatan prevoz gledam kao na neku vrstu kompenzacije zbog toga što nam je javni prevoz jedina opcija kretanja. Besplatan prevoz nas ne čini jednakima, a još manje plaćanje karte poput ostalih. Zamislimo da je taj isti prevoz besplatan, kao što je u mnogim državama i gradovima širom sveta.

Mi još uvek nemamo nikakav izbor zbog faktora na koji nemamo uticaj. Osoba bez oštećenja vida može legitimno da odabere da koristi javni prevoz, ali takođe, u svakom trenutku svog života, ima mogućnost da polaže vožnju, da se odveze trotinetom, skejtom, biciklom, skuterom.

Svako putovanje je novi izbor, bolji ili lošiji, međutim, on postoji. Naravno, ovo sam uzeo samo kao jedan od mnogih primera koji pokazuju da jednakosti za osobe sa invaliditetom u određenim sferama života ne postoje.

Borba za jednakost trebala bi da se vodi kroz međuljudske odnose i globalnu senzibilizaciju ljudi koji nisu pogođeni invaliditetom, u ovom slučaju problemima sa vidom. Glavni problem svih nas, u većoj ili manjoj meri, jesu predrasude sa kojima se susrećemo. Mogao bih se kladiti da ne postoji slepa osoba koja barem jednom, pri prvom susretu sa nepoznatom osobom, nije osetila da je ta osoba, u najboljem slučaju, gleda sa sažaljenjem, a neretko i kao nekog sa intelektualnim ograničenjima.

Ljudi često ne shvataju koliko su njihove predrasude usađene u svakodnevno ponašanje. Prilikom obraćanja, iz meni do dana današnjeg nepoznatog razloga, menjaju ton glasa, počnu da govore sporije ili pojednostavljuju rečenice, verovatno misleći da pomažu, dok u našim glavama istog trenutka budu sortirani u kategoriju nisko inteligentnih ljudi. To uopšte ne mora da bude istina, primitivno ponašanje nastaje najčešće iz čiste neobaveštenosti, još jedan razlog više za pisanje ovog teksta. Zanimljivo je to što verovatno oni nas smatraju bićima koja nemaju istu sposobnost razumevanja kao neko ko ih vidi.

Kada slepa osoba uđe u prostoriju, vrlo često će se ljudi obratiti osobi koja je prati, kao da je ona njen predstavnik ili vlasnik. U restoranima se konobar neretko obrati pratiocu pitanjem: „A šta će on?“
Zamislite koliko je to impresivno i seksi ako, recimo, izvedete devojku na dejt kao slepa osoba u neki restoran, doterani, spremni za napad, a onda se on dušebrižnički obrati vašem dejtu sa pitanjem: „Šta će on da popije?“

Apsolutno je frustrirajuće što niko o ovakvim problemima iz svakodnevnog, realnog života ne priča javno. Ovde najviše prstom upirem u osobe sa oštećenjem vida koje dobijaju medijski prostor, a ne žele da preuzmu odgovornost na sebe. Kako se može očekivati bilo kakva vrsta inkluzije ako pričamo isključivo o individualnim problemima?

Još jedna česta situacija jeste kada slepa osoba govori, a sagovornici reaguju preteranim oduševljenjem, kao da je svaka izgovorena rečenica podvig ili dostignuće. Takva reakcija ne odražava laskanje niti naglašava kompliment, već potcenjivanje. Isto tako, u društvenim interakcijama, kada dođe do trenutka ozbiljnog razgovora ili čak neslaganja, mnogi se povlače, izbegavajući argumentaciju iz straha da će izgledati nepristojno ako uđu u ravnopravnu raspravu sa slepom osobom. Time nas automatski isključuju iz sfere intelektualne jednakosti.

Slično se dešava i na ulici. Ljudi nekada priđu bez ikakve najave, zgrabe osobu sa belim štapom ispod ruke i počnu da je vuku u samo njima poznatom pravcu. Zaista, ovaj fenomen nikada nisam mogao da shvatim. Zašto on misli da zna kuda ja želim da idem? Dokle bi me on zapravo odveo kada bih ga pustio da me vodi? Za ljude koji ovo čitaju i ne shvataju o čemu pričam, da, bukvalno je tako. Hodate sa belim štapom, onda NN lice priđe, zgrabi vas pod mišku i počne da hoda sa vama, bez dobar dan, zdravo, neretko i bez doviđenja.

Osećam veliku odgovornost da kažem da ljudi sa gore opisanim ponašanjem nikako ne čine većinu mog ličnog okruženja, verujem da ne čine ni većinu na globalnom nivou. Treba pošteno reći da se ovakve stvari ne dešavaju svakodnevno, ali se dešavaju dovoljno često da se mogu označiti kao ozbiljan problem. Naročito za osobe sa invaliditetom koje tek počinju da budu samostalne. Nekima je potrebno da sakupe malo više hrabrosti kako bi napravili taj bitan korak, a onda ih sačeka jedan takav dušebrižnik, koji može, posebno kod neke stidljive osobe, da izazove vrlo negativnu emotivnu reakciju.

Slični postupci, iako su često obloženi saosećanjem, brigom ili dobrim namerama, ne čine ništa pozitivno, baš naprotiv. Suština problema je upravo u tome, dokle god ljudi nesvesno posmatraju slepu osobu kao nekoga koga treba voditi, štititi ili usmeravati, a ne kao ravnopravnog čoveka koji poseduje sopstvenu volju, mišljenje i kapacitet odlučivanja, ne može se govoriti o istinskoj jednakosti.

Ove nesvesne reakcije pokazuju koliko je važno obrazovati i senzibilisati ljude, jer, jednako koliko je bitna fizička pristupačnost, jednako je važna mentalna i emotivna inkluzija. Tek kada prestanemo da percipiramo slepe osobe kroz prizmu sažaljenja ili straha, tek tada možemo govoriti o istinskoj jednakosti u društvu.