U razgovorima sa osobama bez oštećenja vida, što kroz medije, što kroz svakodnevne razgovore, često se provlači pitanje edukacije. Ako je slepa osoba završila fakultet ili trenutno studira, obično se postavlja pitanje koje bi otprilike glasilo nekako ovako:

Mi čitamo knjige, studiramo, kako to funkcioniše kod slepih osoba, kako vi učite?

Ovo je sasvim prirodno (da se ne naljuti čika Jovan) pitanje, pogotovo za nekoga ko se ranije nije susretao sa ovom temom. Najlakše je na ovo pitanje odgovoriti onako kako većina to i radi:

Mi imamo čitač ekrana, njegova funkcija je da sve što se nalazi na ekranu pretvori u zvuk, i kroz govor možemo čuti sve.

Međutim, realnost je kako to obično biva malo kompleksnija. Ovo nije laž, mi zaista tako i učimo, i sam sam na ovaj način završio svoj fakultet, ali je izuzetno pojednostavljen prikaz našeg rada i ne opisuje detaljno sav trud koji se ulaže kako bismo tu informaciju dobili, što od strane razvojnog tima tog čitača ekrana, što od strane naših profesora, programera aplikacija, volontera, i mnogih drugih u ovom lancu, koji rade sve što je u njihovoj moći kako bi nama olakšali život.

U ovom članku pokušaću da objasnim čestu predrasudu da je čitač ekrana čarobnjak koji nama jednostavno sve što se nalazi na ekranu pročita, i da skrenem pažnju na probleme u pristupačnosti aplikacija. Iako sam članak započeo primerom studiranja, to je samo banalni primer sa kojim se gotovo svako susreće. Ovde ću opisati i neke aktivnosti koje putem računara ili mobilnog telefona obavljamo u slobodno vreme, i kako one u zavisnosti od razvojnog tima neke aplikacije mogu biti ili pravo uživanje, ili nešto naporno što izbegavamo da radimo, osim ako baš moramo…

U prvom članku, fokusiraću se na aplikacije i usluge, dok ću se u narednom baviti literaturom, i na kakve barijere ovde nailazimo.

Šta tačno čitač ekrana radi?

Pre svega, bitno je da razlikujemo dve komponente:

Govorna sinteza

Tekst koji dobije pretvara u govor, pa se tako i zove (text-to-speech na engleskom TTS, ili tekst u govor na srpskom). Sa govornim sintezama se gotovo svako susreće, čak i kada nije slep i nema potrebu za čitačem ekrana. Navešću nekoliko svakodnevnih primera:

• Programi za navigaciju kao što su Gugl Mape izgovoriće naredno skretanje tokom navigacije putem govorne sinteze. U nekim slučajevima, to mogu biti samo snimljeni uzorci glasa, ali to su tehničke karakteristike kojima vas neću sada zamarati.
• Usluge za prevođenje kao što su Gugl Prevodilac imaju opciju za izgovaranje, koja će opet istom tom govornom sintezom preveden tekst izgovoriti, kako bi nam pomogle da naučimo izgovor na stranom jeziku.
• Različite aplikacije za čitanje koje neki članak sa Web stranice ili čitavu knjigu pretvaraju u govor, ili u zvučne datoteke koje se kasnije mogu preslušati na bilo kom uređaju takođe koriste TTS.

Čitač ekrana

Kako bi govorna sinteza mogla nešto da izgovori, mora da dobije informaciju o tome šta se treba izgovoriti. U primerima iznad, tu informaciju sintezi šalju programi za navigaciju, prevođenje ili čitanje, koji gotov tekst daju sintezi, a ona će nakon toga taj isti tekst obraditi i izgovoriti.
Na scenu stupa čitač ekrana, softver koji obrađuje informacije koje dobija od sistema ili neke aplikacije, i šalje tekst za izgovor govornoj sintezi koju je korisnik odabrao i podesio. Možemo primetiti da su ove dve usluge međusobno povezane, bez jedne, nema ni druge. Vredi napomenuti da čitač ekrana može da funkcioniše i bez govorne sinteze, ako korisnik koristi Brajev red. Ovo je specijalizovano pomagalo za slepe korisnike, koje isti taj tekst koji dobija od čitača ekrana ne izgovara, već pretvara u Brajevo pismo koje će korisnik prstima čitati na specijalizovanom uređaju. U nekim od narednih tekstova, baviću se Brajevim redovima gde ću ih detaljnije opisati, kao i dati svoje mišljenje zašto termin Brajev red po meni nije adekvatan naziv na našem jeziku, pa ako vam je ova tema zanimljiva, imaćete priliku da se detaljnije upoznate sa ovim uređajima.

Kako sve ovo radi u teoriji?

Primetićete da sam iznad napisao da čitač ekrana obrađuje informacije koje dobija od sistema ili aplikacije, a ne da čitač ekrana jednostavno čita ekran. Takvo direktno čitanje ekrana ne samo da tehnički nije bilo moguće kada su čitači ekrana tek nastali, već i kada je postalo moguće, bilo je dosta sporo i uz puno grešaka (tehnologija optičkog prepoznavanja znakova ili OCR). Danas je takvo čitanje donekle i moguće uz veštačku inteligenciju, tako da će vreme pokazati kuda ide razvoj čitača ekrana, ali ćemo se za sada držati postojećih tehnologija koje slepe osobe svakodnevno koriste.

Čak i da je direktno čitanje ekrana moguće, precizno i savršeno, to potpuno slepom korisniku ne bi bilo od pomoći u svakoj situaciji.
Pobogu, pa kako ne bi bilo od pomoći da se ekran pročita?
Zamislite situaciju u kojoj potpuno slepa osoba koja nikada nije imala ostatke vida dobije sledeću informaciju:

U gornjem desnom uglu ekrana, nalazi se ikonica tri tačkice. Levo od nje, nalazi se strelica levo, a u sredini ekrana se nalazi trougao koji pokazuje udesno.

Osobi koja vidi će biti jasno da sam opisao manje više standardni interfejs, gde dugme u gornjem desnom uglu otvara meni sa više opcija, strelica levo označava dugme za povratak nazad, dok trougao u sredini može označiti dugme za reprodukciju nekog sadržaja. Međutim, osobi koja je slepa i prvi put se susreće sa tehnologijom, ovde ama baš ništa neće biti jasno. Kakve strelice, tačkice i trouglovi?

Ovde na scenu stupaju tekstualne oznake koje programeri aplikacija dodaju baš za slepe korisnike. Pa tako kada slepa osoba na svom pametnom telefonu uz čitač ekrana dodirne to isto dugme za reprodukciju, neće čuti „Trougao“, nego će čuti „Reprodukcija dugme“.
Uz malo vežbe, slepa osoba zna tačno šta svaki element radi, da se dugme može aktivirati, da se meni može otvoriti, da izborno polje može biti označeno ili ne, da se link otvara ili kopira u zavisnosti od želje korisnika, i tako dalje…

Teorija je jedno, a praksa nešto drugo

Iznad sam opisao kako stvari funkcionišu kada sve radi onako kako je zamišljeno, i kada programer neke aplikacije vodi računa o pristupačnosti iste. A šta se dešava kada to nije slučaj?

Navešću jedan konkretan primer, s tim da želim jasno da napomenem da ovo nije nikakvo isticanje pojedinca, ovakvih primera je nažalost puno, i da sam više nego voljan da sarađujem sa razvojnim timom bilo koje usluge kako bi ovakvih primera bilo sve manje.

Kada slepa osoba želi da gleda televiziju onlajn u Srbiji a i u regionu, moguće je da će preko svog provajdera imati pristup Eon usluzi. Međutim, nakon što se prijavi na Eon, i odabere neki kanal za gledanje, ispod svake stavke u TV programu čitač ekrana će izgovoriti „Prazno“, umesto „Reprodukcija“, pa tako slepa osoba koja prvi put ulazi ovde neće znati da taj element koji nema odgovarajuću oznaku pušta izabranu emisiju.
To nažalost nije sve, nigde nećemo naći opciju da pustimo kanal u realnom vremenu, zato što to dugme uopšte nije vidljivo čitačima ekrana.

Ponovo ističem da ovo nije tekst koji će ocrniti nekog provajdera, ni drugi ne rade ništa bolji posao, čak štaviše, Eon je najbolji. Najbolji, a nepristupačan? Kako? Tako što na sreću, kanal ipak možemo da pustimo korišćenjem jedne, donekle, greške. Potrebno je pustiti bilo šta iz TV programa, a nakon toga tasterom F5 osvežiti stranicu, pa će se pustiti kanal uživo.
Neki drugi segmenti Eona su donekle pristupačni, donekle ne, ali budući da ovo nije pregled Eon usluge i njenih mogućnosti, ovde ću stati sa opisom Eona.

U Move aplikaciji koju nudi Telekom za iOS, kanal je moguće pustiti i tu nema nikakvih problema. Međutim, kad se kanal pusti, e tad nastaje pravi haos, pošto je taj kanal nemoguće pauzirati, nijedan element plejera nije označen, pa će čitač ekrana izgovarati samo „dugme“, „dugme“, „dugme“… Kada se isti plejer sakrije, tad aplikacija postaje potpuno nepristupačna čitačima ekrana, pošto na ekranu nema nikakvih elemenata sa kojima se vrši interakcija. Osoba koja vidi će isti plejer vratiti stavljanjem prsta na ekran, ali zbog načina na koji funkcionišu čitači ekrana, ovo nije moguće, pa je tako neophodno dodati način da se plejer vrati, u suprotnom kad završimo, moramo nasilno da zatvaramo aplikaciju. Stanje na Webu nisam proveravao neko vreme, ali kada sam to poslednji put uradio, bio sam šokiran koliko je to bilo loše, toliko da nisam mogao ni da dođem do polja za upisivanje korisničkog imena i lozinke, što moram priznati nikada do sad nisam video na bilo kom drugom sajtu.

Da ne bude da sam samo ocrnio domaće provajdere, navešću još jedan pozitivan primer kod nas, i jedan negativan u inostranstvu.

Servis koji koristim za praćenje rezultata je Flashscore. Ovaj servis je meni lično najpouzdaniji i najažurniji, ali ne i najpristupačniji…
Daću vam primer kako slepoj osobi čitač ekrana izgovara rezultat jednog tenis meča:

Finished
Germany
Germany
Krawietz K.Puetz T.
Italy
Italy
Bolelli S.Vavassori A.217
7
6
5
461311

Tekst koji sam kopirao je baš onakav kako se uz čitač ekrana prikazuje. Donekle je i jasno o čemu se radi, ali informacije nisu dobro sortirane sa čitačem ekrana, pa je izuzetno teško brzo shvatiti o čemu je reč. Daću primer kako se ovaj isti meč izgovara na njihovoj mobilnoj verziji stranice:

Krawietz K. / Puetz T. – Bolelli S. / Vavassori A.
2:1 (7:6,4:6,13:11)

Ovde su već brojevi fino odvojeni zarezima, pa čitač ekrana neće pročitati 461311 (četristo šezdeset jedna hiljada trista jedanaest). Napomenuću da ovo nema veze sa vizuelnim izgledom stranice, jasno mi je da je mobilna verzija pojednostavljena verzija, međutim, postoje načini da se informacije za čitače ekrana prikazuju drugačije u odnosu na informacije koje su zapravo na ekranu, neophodno je samo podići svest o ovom problemu.

Pozitivan primer dolazi od istog onog Telekoma, da, malo pre sam ih ocrnio za Move, a sad malo stižu pohvale, i u isto vreme dokaz da je svaka aplikacija priča za sebe. Aplikacija Moj MTS, koja se koristi za pregled korisničkog naloga, plaćanje računa, aktiviranje dodatnih usluga i ostalo je u potpunosti pristupačna i uživanje za korisnike. Tamo nema neoznačenih elemenata i ostalih brljotina, pa programeri te aplikacije mogu samo tako da nastave!

Bitna napomena je da se aplikacije i usluge svakodnevno ažuriraju, pa mi je tako skrenuta pažnja da se na pristupačnosti iznad pomenutog Move servisa već radi. I sam primećujem određena poboljšanja, i nadam se da će ovo ići u željenom pravcu. Usluge spomenute iznad su samo aktuelni primeri koji se mogu poboljšati, ali i pogoršati nakon ovog članka.

Želim da poboljšam pristupačnost, šta da uradim?

Pre svega, zahvaljujem se na trudu svakoga ko želi vreme da posveti pristupačnosti. Najbitnije od svega je testiranje koje uključuje korisnike. Jedan čuveni slogan glasi:

Ništa o nama bez nas.

Ili izvorno:

Nothing about us without us.

Niko ne može proceniti rad neke aplikacije sa čitačem ekrana kao slepa osoba. Ako se držimo dugmeta za reprodukciju, osoba koja vidi će možda u nekom trenutku pomisliti, da li je dovoljno da napišem samo reprodukcija? Možda treba da napišem „dugme koje reprodukuje sadržaj“?
Ako biste to uradili, slepa osoba bi čula sledeće:

Dugme dugme koje reprodukuje sadržaj.

Prvo „dugme“ dolazi od sistema. Ako programer već označi neki element kao dugme tako što će mu dati odgovarajuće svojstvo, čitač ekrana već zna da je to dugme i nema potrebe da se to ručno dopisuje. Pored toga, čitači ekrana korisnicima pružaju mogućnosti da odaberu šta će se tačno izgovoriti i kada, pa tako napredniji korisnici često i isključuju izgovor vrste elementa koji im nakon određenog vremena postaje suvišan. Dodavanjem ove informacije, sprečili ste takvo prilagođavanje i na neki način samovoljno odlučili šta je korisniku potrebno, a šta nije.
Drugi deo informacije je suvišan i samo bespotrebno troši vreme osobi koja koristi vašu aplikaciju. To možda deluje kao dobra ideja prvi put, ali ako biste tu rečenicu čuli 30 puta u istoj aplikaciji, počela bi da vas nervira.
Nije čak ni samo stvar uštede vremena, zamislite da tu nije samo dugme za reprodukciju, nego i za premotavanje napred i nazad, za prelazak na prethodnu i sledeću pesmu, i možda još jedno za otvaranje menija. Pa bismo sa ovom idejom čuli nešto poput:

• Dugme koje prelazi na prethodnu pesmu,
• Dugme koje prelazi na narednu pesmu,
• Dugme koje premotava napred,
• Dugme koje me užasno nervira zato što stalno govori dugme koje pre nego što mi da neku korisnu informaciju…

Da vi to ne znate je sasvim normalno, zato je tu slepa osoba koja će dati povratnu informaciju i reći da je nešto suvišno ili nije.

Ono što me najviše nervira i donekle demotiviše da prijavljujem greške u pristupačnosti je problem kako doći do razvojnog tima neke aplikacije? Najviše mrzim kad prijavim neku grešku, i onda dobijem sledeći odgovor: „Hvala vam na vašoj prijavi, biće prosleđena nadležnom timu“. To je, dragi moji, ljubazan način da vam neko kaže: „možda ćemo nešto da uradimo po tom pitanju nekad, ali verovatno nećemo“.
Ovo nikako nije problem na koji nailazim samo kod domaćih provajdera. Javlja se i kod stranih kompanija, što su veće, to je gore po nas, pošto je mnogo teže doći do osobe koja može da reši problem. Najlakše je kada je aplikacija projekat jednog nezavisnog programera, ili manjeg tima ljudi, obično su voljni ne samo da poprave pristupačnost svoje aplikacije, već i da uvaže sve povratne informacije koje dobiju tokom testiranja.

Ovo je problem koji se može rešiti tako što bi svaka veća firma imala manji tim nezavisnih testera pristupačnosti. To bi bile slepe osobe koje su napredniji korisnici, i koji će čim primete neku grešku istu odmah prijaviti, a ona neće biti prosleđena marketing ili PR timu koji ništa po tom pitanju ne može da uradi, već će ovakav tim testera biti u direktnoj komunikaciji sa programerima. Uveren sam da su svi negativni primeri iznad delo programera koji bi bili više nego voljni da iste isprave, samo im treba dati mogućnosti za to.

Pored korisničkog testiranja, tu su i resursi koje nude proizvođači operativnih sistema. Na sreću, danas je pristupačnost mnogo zastupljenija nego ranije, pa tako na svakom popularnom sistemu imamo neki čitač ekrana, koji je ili u potpunosti dovoljan za slepu osobu (TalkBack na Androidu ili VoiceOver na iOS-u), ili pruža dovoljno da slepa osoba kasnije instalira neki funkcionalniji (Narrator na Windowsu kako bi se kasnije instalirali mnogo popularniji Jaws i NVDA).
Velike kompanije pružaju resurse programerima o tome šta treba i ne treba raditi kako bi osigurale pristupačnost svoje aplikacije. Tako na primer imamo Apple accessibility stranicu za programere, ili istu stranicu koju pruža Google.

Kada je reč o Webu, najpoznatije su WCAG smernice (Web content accessibility guidelines – smernice za pristupačnost Web sadržaja). Uz malo truda, usluge i aplikacije mogu biti podjednako jednostavne i pristupačne svima, bez barijera!

Zaključak

Kroz nekoliko praktičnih primera, pokušao sam da ukratko ilustrujem najčešće probleme u pristupačnosti aplikacija i usluga. Međutim, pristupačnost je jako kompleksna tema, i nemoguće je jednim tekstom pokriti sve situacije. Zbog toga je ključ u komunikaciji sa vašim korisnicima, oni će vam najbolje objasniti kako nešto treba ili ne treba da funkcioniše. Neko ko svakodnevno koristi čitač ekrana svakako najbolje zna šta je intuitivno, a šta nikako nije.

U narednom tekstu posvetiću pažnju literaturi, i navesti izazove sa kojima se tu susrećemo. Do narednog čitanja, srdačan pozdrav, i ostanite uz Blindography!